ПЕТРОГРАД И МОСКВА ТО СУ СРЦА ДВА

(путопис је штампан у алманаху „Љубини дани“ Матичне библиотеке „Љуба Ненадовић“, Ваљево, 2019)

Из Москве за Петроград у данашње време најзгодније је путовати возом. Из Београда је, међутим, макар је тако било 2014, немогуће резервисати карту за мегабрзи воз „сапсан“. Ипак, са Шереметјева се, побеснелим комби таксијем у цик зоре, глат стиже за по сата до центра Москве те се има времена и да се претркељише неколико железничких станица и најзад нађу последње две карте за „сапсан“, у добар час, ласт минут, кад им цена поново пада.

„Сапсан“ тричавих седамсто километара превали за три и по сата чрезвичајне вожње у папучама које вам љубазно особље уручи заједно са маском за очи и запушивачима ушију; уз вино и лагани ручак, са далеко више простора него у авиону. И ненадмашним погледом. Звучало је претеће и испрва сам се бојала да тај лудак јури толико брзо да ће најбоље бити жмурети (сигурно нам зато и дају ову маску) и да ће изостати старинско уживање путника возом када неодређено буље у даљину. Међутим, смењивале су се несметано степе, сеоца, брезове шуме и пустаре на непрегледном пространству све до Питера. Ваљда је даљина толика да пркоси законима физике.

Путеви, захваљујући том пространству, и нису лоши, а били би и бољи ако би се губернатори мање бавили њима – забележио је Пушкин у свом „Путовању из Москве у Петроград“ (1832–35), труцкајући се не баш овом трасом, али држећи исти смер. „Назадовање Москве је неминовна последица уздизања Петрограда.“ – писао је он. Пре њега писао је Радишчев „Путовање из Петербурга у Москву“ (1790). Провукла се та књига, захваљујући невиним насловима поглавља, испрва као путовођа, а када су је цензори и прочитали, аутор је, због хушкања против друштвеног поретка, добио смртну казну великодушно замењену робијом, књига уништена, али се, поред још свега неколико, код Пушкина очувао један примерак. Добио ју је од пријатеља који га је иначе снабдево досадним књигама, јер Пушкин је за путовање волео досадне књиге. Фјодор Михајлович ју је такође волео и није му била досадна.

Оновремени Московљани говорили су да се за новцем иде у Замосковречје, за знањем и пословима у Петроград а за успоменама на Арбат. „Надмени Петроград из даљине се смешкао не мешајући се у простоту старице Москве. Две престонице у једној држави не могу цветати истовремено, као што не постоје ни два срца у једном телу“ – сматрао је Александар Сергејевич. Од Радишчева до Пушкина много шта се променило. Некада је Москвом грмела музика и свуда је била гужва. А Московљани, безбрижне велможе које су напустиле дворски живот жељне независности тј. живота ван протокола, живели су свој фазон. Рецимо неком богатом ексцентрику прохтело се да на главној улици направи кућу у кинеском стилу, са змајевима… Или неки лик упрегне коње, напуни санке чудном екипом и возика се градом по цео боговетни дан усред лета… Омладина је из Петербурга жељна разоноде хрлила у Москву. Данас, каже Пушкин, у утишалој Москви стоје огромне господске куће у великим двориштима зараслим у траву, запуштеним и подивљалим вртовима… скоро свака друга је на продају. Улице су мртве, ретко се чују кочије, а госпођице се чичкају око прозора само ли наиђе какав полицијски главешина у пратњи козака. У његово време, Петроград је већ постао град елите, културни центар, лик о коме се распредало по московским баловима. Сматрали су га снобом, охолником, беспотребном новотаријом.

Ако се толики обрт одиграо за четири деценије, можемо слутити колико је пута лопта пребачена у наредна скоро па два века. По виђеноме мноме, пролећа 2014. гламур је опет на страни Москве.

Петроград, у равни површних али трајних утисака, памтим по најлон чарапама и прашњавим ципелама, Москву по плавом капуту. Да ли је то била само нека питерска субверзивна мода, тек није било женске ноге да није у најлон чарапи, оној подебљој а боје коже, што се види али би хтела да се не примећује, премда и за то је заболе увце, и најчешће прашњавим ципелама неретко патикама, цокулама. То је та стонога Андреја Белог, како је у роману „Петербург“ (1916) сажео дух тог града. Појединац је неважан по себи, постоји само као елемент гомиле, која организовано протиче и промиче увек у истом смеру. О осуђености појединца на казну дрзне ли се да постоји ван колективног субјекта, писаће пола века касније Венедикт Јерофејев у делу „Москва–Петушки“ (1970), а које се такође може посматрати као расправа са Радишчевом. Најлона у Москви нема, све свила и кадифа. Таквог једног свег свиленог сам запазила како густира претпоставимо коњак у екстремно луксузном амбијенту ресторана, као у излогу за који ће се ускоро плаћати ако хоћеш да погледаш. Остао ми је у драгој успомени, мада фрајера сам (додуше с малим ф) виђала и иначе, али онакву плаву боју дотле не. У модерном трговачком и луксузном епицентру Москве где се у десет секунди мимоиђете с педесеторо људи, мала је вероватноћа да се срећу иста лица. Односно, све време се срећу иста лица јер лица су у тој гужви сва иста. Али капути! Ту плаву боју ни на једном сликарском платну ни у каталогу тапета дотле нисам видела. Сад знам шта значи желети бити примећен и колико је то јалова потреба. Јер памтим капут а не офингер.

А једном увече на московском Кузњецком мосту (улица се тако зове) где се излази у провод и у мајско прохладно вече већ раде баште, тако да се у кафее и не улази него се улица целом ширином и дужином мешкољи од доброг расположења – у један час пристиже коњ. Сјахала је девојка, привезала га ту са стране и прикључила се екипи за буретом у својству шанк-стола. Дакле није полицијска коњица. Једноставно, изашла у град. У каквом је сродству са оним Пушкиновим ексцентриком, не зна се, али као да мало личе. Или је ово ипак само напредни курс снобизма који се испрва усрдно приписивао оној другој, новој престоници док је за Радишчева Москва оаза духовног одмора…

Кузњецкиј мост, детаљ 🙂

Петроград је на лошем гласу од почетка, откад га је проклела, прича се, нељубљена прва супруга цара реформатора. Љубоморна на његово мило чедо, узвикну Евдокија једаред усплахирено: „Петербургу, пуст остао!“

Петар Велики није нервирао само жену, многи га нису волели. Још за време његовог живота колале су гласине да је он лично антихрист, а опет у фолклору 18. и 19. века настају многе бајке у којима је позитиван лик. Или на пример Толстоја: почетком  1870-их, завршивши „Рат и мир“, искобељавао се он из стања душевног растројства које рад на епопеји носи собом, и спремао за писање новог дела. Скупљао је и читао грађу о Петру Великом, али није га хтело. Љутио се, мрмљао себи у браду, псовао на сав глас, свађао се са собом и с укућанима, ма само што се није разболео. Онда се, по његовим доцнијим изјавама, и ту мало умешао Пушкин и овај је пресекао. Једнога јутра сео за сто и на чистом листу написао: „Све се измешало у дому Облонских.“ Прву, чувену реченицу Ане Карењине, после је додао. Од Петра одустао.

Предреволуционарни сребрни век осуђивао је његов концепт „полицијске државе“, а опет Иван Иљин се одушевљавао Петровим ликом. За Јесењина је „први бољшевик и последњи мудри руски цар“. Петар не само да је капу мономаха заменио круном него је био и голем тиранин, али марксистичким историчарима то однекуд није сметало. Пошто је коначно Толстој, али Алексеј, написао роман о њему (1929) а десет година касније снимљен и филм, мало-помало постао је Петар совјетски љубимац.

Сви ови аспекти перцепције оличени су у споменику који је у својству поклона сместио граду велики руски уметник Шемјакин 1991, па су му место нашли у оквиру Петропавловске тврђаве (од које поседујем кључ, али нећемо сад о томе). Контроверзан, ћошкаст, прсти предимензионирани, глава, рађена према воштаној маски начињеној за живота, делује умањено, висина тачна али удови несразмерни, рамена јесте имао уска, али ћелав кажу вала био није. Гротескан лик. Полемике и данас трају и око споменика и самога споменика с другим споменицима том великом сину, а понајвише с Бронзаним коњаником на Сенатском тргу, који приказује замах, моћ и славу. Шемјакинов Петар пак нарушава уврежену представу о цару реформатору и тера на размишљање о противуречности његовог лика и дела. У сваком случају, већ се уврежило веровање да која хоће да се уда треба да му седне у крило. То је мало више софт варијанта од веронског туристичког сујеверја, где је потребно ухватити Јулију за сису.

Када се са балова, где је био главна тема, Петроград преселио у књижевност, испрва је био споредни а потом постао и главни књижевни јунак. После Пушкина, код Гогоља, Достојевског, Мандељштама, Ахматове, Белог… Код свакога од њих показивао је неко ново лице: симбол власти и богатства, тужни романтик, тмуран, мистичан и проклет, најнестварнији и најнереалнији град, град сиромашних и обесправљених, убица младости и наде, град који људе претвара у сенке, оличење узвишености и хармоније, град љубави, град мучеништва и јунаштва, град иза којег нема ничега, срце руске културе…  С којим ли ће преда ме изићи? Хоће ли ме преварити, будући да су ми сва та лица позната? Но ми, ево, први пут није мило због тога. Свако заслужује шансу да остави први утисак без предубеђења друге стране.

Споменик Петру Великом, Петропавлоовска тврђава
Споменик Петру Великом, Сенатски трг

А утисака тога дана беше много, од искрцавања на станици Московској, која је у историјском центру Петрограда, па је то још један разлог да се избегне аеродром. Искорачили смо у свечани дочек. Тренутак пре него што ћемо се опасуљити да „Химна великом народу“ из балета „Бронзани коњаник“, која се рачуна као химна Петербурга грми са разгласа, поглед се закива на напису ГРАД-ХЕРОЈ ЛЕЊИНГРАД. Напис је разастрт на здању из половине 19. века, хотел Октјабрскаја, веома престижан. Царској архитектури нимало не сметају совјетска слова трипут већа од назива хотела. И сва су ту, ниједно није очкрњено упркос томе што се град више не зове тако. Када га је основао 1703, Петар Велики га је, сав задовољан што су имењаци, назвао по заштитнику апостолу Петру Санкт Петербург (не Петерсбург!), а 1914. постао је Петроград, од 1924. Лењинград до 1992. Никоме није падало на памет да поручи израду других и она слова замени новима. То се ваљда зове континуитет, самопоштовање, а нарочито поштовање предачког жртвовања.

Невоград, Град белих ноћи, Северна Палмира, Северна Венеција, Северна престоница, Питер незванични су називи, исто као и Град Херој. Други, још убедљивији сведок херојства током Блокаде Лењинграда стоји на Невском проспекту, једној од првих градских магистрала и данашњем великом срцу града.

Упозорење грађанима да не иду том, сунчаном, страном Невског, јер је најопаснија за време немачке артиљеријске паљбе, сачуван је на једној фасади, а било их је много. Убележен је на туристичкој мапи, али није баш уочљив па смо га, будући још увек без мапе, угледали готово случајно, чекајући да нам љубазни млади човек с букетом цвећа изгугла мапу те да видимо где нам је смештај. Ту одмах, преко Трга уметности, срешћете Пушкина па поред Руског музеја, и онда Инжењерна улица, ту сте. „Рече ли он ово мени да ћу срести Пушкина?“ „Ма хајде, видећемо споменик, то нам је оријентир…“ „Није рекао видећете него срешћете“, цепидлачим. Уосталом, познато је да овде споменици шетају. Бронзани коњаник силази ноћу с коња, иде у посету револуционару, а коњ тако ван контроле може да се вине у облаке и изгуби или да се стрмоглави у хаос подводних сила. А тек Нос мајора Коваљова, причаћу ти после… „Стрмоглавићу ја тебе, моја подводна сило. Мислим да смо близу, али прелазимо улицу па десно“, како тај човек где год да га бациш, одмах зна где је шта у односу на оно што је поред онога чему дође с леве стране укосо па отпозади – мени која ћу хиљадити пут усплахирено на кружном току код Чачка питати јел хватам други излаз право??? – никад неће бити јасно. Добро је путовати с њим било куда, а најбоље кроз живот.

Ево нас. Превише Икее за мој скромни укус, али тако је сад свуда, главно је да има – самовар и подоконик. То је она тзв. „прозорска даска“, а у ствари место у зиду испод прозора, у случају руских грађевина из 19. века, као што је ова у којој су некад биле касарне инжењеријског батаљона, широко метар и двадесет (толико је дебео зид), а дугачко колико и прозор – бар метар и по. На подоконику је Софија Андрејевна, Лавова жена, случајно оставила Пушкинове „Белкинове приче“, јер су старој тетки биле досадне па је заспала док их јој је дете читало. Спазио Толстој у пролазу књигу, узео и по седми пут читајући Пушкина, схватио у чему се крије савршенство Пушкинове прозе: „све је тако кратко, лепо и дивно као сам живот“. Ту он укапира да му је вакат са историјског да пређе на лирски дискурс и започне нов наратив. Сем те књижевноисторијске улоге, подоконик  је служио и служиће за лешкарење, седење, дремку, преповијање бебе, читава галерија, ниша, сепаре – незамењив кутак. Свиђају ми се Руси што пећ и прозор користе и у те сврхе. Малу децу шљусну мирне душе леденом водом а спавају на пећи. Да попијемо чај? После ћемо самовар, дан је пред нама дуг и садржајан. Само да најпре особљу предам београдску пошиљку,  ситан везак – разгледницу, рукотворину моје другарице. Боље на растанку? Таман посла, па да је негде затуре, овако ће јој доделити неко фино место какво и заслужује. Да је и други гледају, макар док смо ту.

Садржајан наставак дана почео је на моћној Неви, првој градској саобраћајници. После ноћног лета, јутарњег јурцања и преподневног узбуђења, мудро је, закључујемо, провозати се реком да и ми неталентовани стекнемо увид у просторно пружање града. „Драги путници, у Петрограду има петсто мостова, а ви само једну главу. Не устајте с места приликом проласка испод моста.“ И на памет ми не пада – априлски је неуобичајено сунчан дан, вожња уљуљкује па као кроз сан гледам у Зимски дворац, Ермитаж, Мраморни дворац и друга здања што се нижу као најфинији украси. Колико лепа, једнако је и опасна – на сваких сто година још од 1724. излије се бестидница и приреди такву поплаву да однесе много живота. Павлов је, каже, инспирисан понашањем својих огледних паса током поплаве започео истраживање условних рефлекса. А ја ћу је неразумно заволети јер ће се на њеној обали једне вечери догодити посве зауман сусрет, какав је и сам тај сомнабулни град стварних чудеса.

Однекуд се након вожње обресмо пред Исакијевским сабором. Пре револуције био је главни храм у Русији. Четврти по габаритима у свету међу црквама с куполом. Током позлаћивања коришћена је жива па је много људи страдало. За време блокаде Лењинграда, купола је била прекривена зеленом бојом. Сад је музеј. Може и да се пење горе, што и чинимо, па гледаш около и слушаш снимљеног водича шта је шта на раскошном видокругу. Одавде ми је, као на длану, све јасно. Правим се да није проблем у оријентацији него у перспективи. (Код Чачка други излаз па настављам право!)

Сад већ можемо само да се сликамо испред Спаса-на-крови јер тренутно не ради. Не личи случајно на онај на Црвеном тргу. Бољшевици га нису срушили јер је избио рат. Током рата служио је као мртвачница, пре њега као складиште воћа, а после шпајз Маринског театра. Као музеј отворен је 1998.

Велика сала Филхармоније. У августу 1942. у јеку 872-дневне блокаде, овде је изведена Шостаковичева 7. „Лењинградска симфонија“. Почео ју је писати на почетку блокаде, затим је тражио да иде на фронт, али га уместо тога послаше прво у Москву а потом у Кујбишев да тамо довршава свој ратни подвиг. Тако и би, до краја 41. симфонија је написана, а прво извођење у Кујбишеву у марту 42. је запањило и осоколило публику до те мере да је сутрадан под хитно послата у Москву, где је изведена, а оданде војним летом пребачена за Њујорк. Њујоршко извођење преносиле су све радио-станице у САД, Канади и Латинској Америци, те се потресна, пркосна и непоколебљива „Лењинградска“ улила у четрдесетак милиона ушију. Све је то лепо, али она мора стићи тамо где је најпотребнија. Четири дебеле нотне свеске допремио је заједно с лековима двадесетогодишњи пилот пробивши се кроз огњени прстен немачких ваздушних снага. У граду у коме је владала глад и смрт, те свеске су дочекане као пет Христових хлебова.

Не лези враже, завиривши у прву партитуру, диригенту Елијасбергу смркло се пред очима: Шостакович повећао број инструмената. Увео и нове! Написао напомену да је обавезан тај број извођача. Реч „обавезно“ подвукао!! Како је свега петнаестак музичара било у стању да држи инструменте, а требало их стотину, и сам изнемогао (вукли су га на санкама), обилазио је Елијасберг, добри Немац с праве стране историје, болнице да икако напабирчи неопходан број. Тражећи баш свуда, једнога је нашао у мртвачници. Приметио је да су му се прсти мрднули и узвикнуо „Па овај је жив!“ Извођачи су довођени и с фронта. Све је то било почетком јула, а већ 9. августа уследило је извођење. Обезбеђен је радијски пренос и пренос преко разгласа тако да се чује и ван блокираног града. Шокирани нацисти у тај су час схватили да су изгубили рат – посведочила су двојица Немаца након пораза.

Нема те приче о војној сили и наоружању, најсавременијим машинама за убијање која би заузела место овој о снази уметничког чина. Нема тог разапињања које би надвладало ускрснуће. Лепота ће спасити свет.

Али се у овим условима не једе. И зато ћемо сутрашњи дан посветити Достојевском, данашњи је на измаку, штрапацирунг нас је изнурео и опхрвала нас је глад. Потражимо стога неки од бројних фенси „ресторана друштвене исхране“, где се гости сами служе разним топлим јелима, не чекаш а можеш да седиш колико ти воља. Идући тако у потрази за натписом „столоваја“ сад не гледамо ни у шта посебно, тако и уочавам на тротоару одштампане назовимо их љубавним огласима, попут: састанак с Ањом, срце и број телефона (цена није наведена), мало даље на изволте је телефон Саше „жене на сат“…

Задржавам се код пункта где се продају маске за телефоне. Код нас тога још није било па ми се чини да је права ствар за поклон и не помишљајући да морам тачно знати модел телефона да бих приступила одабиру у том шаренишу. Продавачица ми нутка, чуди се како не знам, помаже да закључим по величини, ширини, сећам ли се макар која је марка? Укључује се и млада полицајка, али безнадежно је, а опет толико су шарене да почињем мислити да ја купим лепо маску па нек сестричина промени телефон… Усхићени узвик „Ено је“, а нису ни Ања ни Саша, већ Столоваја, завршава ову неуспешну трговину па хитро и не по пропису прелазимо Владимирски проспект, у нади да то није спазила полицајка, будући да макар из литературе знамо колико је лоше знамење када ти иза леђа допире: „Гражданин, стоп!“ Амбијент је ретромодеран, чисто је и светло, по зидовима су урамљени плакати из совјетских времена: Алкохол – њет „Балтат’ – врагу памагат’“ – у слободном преводу мог сапутника: не причај сувише јер непријатељ никад не спава. На вратима тоалета урезано бритвом: „Народ који има пиштољ немогуће је претворити у стада“. Ко ће боршч а ко шчи? За мене сољанка. До тога да је оно стих песме посвећене политичару Жириновском, доћи ћу тек знатно касније, тако да нам је апетит остао непокварен. Глад је најбољи зачин но не морате бирати пилетину с јајима, има толико разних врста рибе.

Слогани из доба СССР-а не употпуњују само столоваје, са циљем да привуку туристе а уједно „своје старије сународнике врате у младост нудећи им топлу домаћу атмосферу“, како негде успут прочитах. Користе се и за слање порука непролазне вредности младом нараштају. Најчешће смо на аутобуским стајалиштима виђали: „Не прелази црту“, исписано оним гломазним, претећим фонтом, и чекић који млави реч „наркотици“. Са друге стране читамо и, више библијску, поруку нешто другачијим, заобљенијим словима „сејте разумно, добро, вечно“.

У Бејби-лимонаду, који је и хотел и хостел, има доста омладине. Атмосфера је неформална, присна. Попили смо чај, разграничили Србију и Сибир и повукли се у горње одаје.

Подконик хо(с)тела Baby Limonad

Јутро почиње спором кафом на подоконику, лаганим послуженим доручком и хитрим кораком ка Семјоновском плацу – где је у зору 1849. млади Фјодор Мухајлович као „један од најважнијих“ како је стајала примедба уз његово име – изведен на стрељање са још 14 петрашеваца – младих интелектуалаца-демократа, припадника кружока за борбу против постојећег друштвеног система. Организовао их је Петрашевски, кумче цара Александра I, а издао неки студент убачени елемент. Стојимо нас двоје на празњикавом тргу, није ни превелики с обзиром на руске мере, и мотам филм: био је ту и хиподром, и такмичење велосипедиста, и први фудбалски меч у граду и парада кочија. Сви се ти призори уливају у позадину и развејавају у сивило зоре из које израњају три сива стуба, монтирано губилиште с петн’ес’ укипљених изнемоглих сужњева, након осам месеци Петропавловске тврђаве, стрељачки строј и публика. Разлеже се глас који свакоме појединачно чита пресуду. Мраз кида, минус двадесет је. Тројицу су већ привели стубовима и беле вреће су им на главама. Фјодор Михајлович је у следећој тројци. Имају још око минут и по живота. Свеједно, и да их ко пита, не би се одрекли убеђења. А како их није питало за смрт, није их питало ни за помиловање. Стигло је – у последњи час. Било је то историјско инсценирање смртне казне. Један је сишао с ума. Цар Николај I је накнадно преполовио осмогодишњу робију, па је Фјодор Михајлович четири године вукао букагије.

Настојим да ухватим зрак који је променио његов поглед на овај и онај свет. Са губилишта је могао да гледа јутарњу светлост на куполи Веденског храма. Али у те сврхе треба поранити и у цик зоре се нацртати на Семјоновском плацу. И да буде децембар. И да буде бар деведесет година раније јер је тај храм, иако споменик културе, порушен 1933. О томе да се ту налазио, данас нам говори обележје подигнуто 2003, а цео простор је јавно културно наслеђе свих народа Русије.

Више је адреса на којима је Фјодор Михајлович становао. Не можемо се баш и ми толико потуцати, на свакој згради у овом језгру стоји по табла ко се родио, ко живео, ко умро, ко прошао туда… ено малочас прођосмо поред здања са великим огласом у прозорима на првом спрату: SALE. То је у ствари хотел „Дом Достојевског“, зграда покрај канала Грибоједова, у којој је становао седам-осам година. Не бисмо то ни знали него је истакнуто не би ли привукло пажњу потенцијалног купца. Зашто се сада продаје цео спрат а хотел је у понуди, не разабирамо и некако пристанем да не уђем и не питам.

Хајдемо до стана где је написао своје прво дело, „Бедне људе“. Ено га на углу Владимирског проспекта и Графског переулка. Горе, на првом спрату, иза оне завесе. Тамо су ваљда банули једне ноћи извесни Григоревич и издавач Некрасов, одушевљени рукописом који су у даху прочитали. Не може да се уђе. Зато може да се дуго, дуго контемплира. Много сам их волела, Макара и Варвару. Дало ми да преведем да се види јесам ли за тако што кадра. А ја се примила како младост и налаже па стала наговарати одважне и важне да штиво преведемо сем на језик и кроз време, да се јунаци сместе у опен спејс, па да се преписују мејлом и да се тим „хибридним“ преводом под насловом „Људи у бедаку“ покаже колико је Достојевски актуелан, а људске душе, јад и радост живота од настанка света константни. Од хибридног није било ништа, а основни је, и нека је, дуго чамио. Штошта сам четири године паметнија исправила, а сад бих још. Но и даље ме држи пропала маркетиншка идеја да на корицама стоји „обавезно штиво за купохоличар(к)е“. Искористимо добру вољу просечног конзумента, који радо прихвата да му се вешто осмишљеним маркетингом подвале свакојаке трице, и подвалимо му Достојевског. Не може, велика књижевност се не подваљује! У близини је исто „Достојевски“, хотел са четири звездице, спа центром и одличним рестораном, тако стоји у реклами. На рачун велике књижевности да се подвали ваучер за спа – то може.

На путу ка музеју Достојевског, близу станице метроа Достојевскаја је споменик Достојевском. Никад нисам видела тиши споменик. Подигнут је тек 1997. Пре Револуције нису стигли, новим властима је био сувише реакционаран, па је Хрушчов мало попустио, али тако да теоретски може док је у пракси немогуће. Холина, којој ће ово бити последње дело (иако га је започела у својој 38) првобитно је намеравала кудикамо монументалније, црни гранит, да израста из гранитне обале, евентуално постамент да буде у карактеристичној форми дома бабе-зеленашице… Сувише оригинално, неизводљиво, ајмо испочетка…  И тако је од тзв. одобрења до остварења прошло пола века, промењено много нацрта, да би у последњем учествовали сад већ и син и унук велике уметнице којој се ближила 80. Шта год да су хтели, постигли су најбоље могуће: окамењена драматичност тиховања које промишља „проклета питања“, попут оног „зашто деца пате“, што ће занавек остати без одговора. Још мало напред па лево и десно (или обрнуто, зависи ко чита карту), на следећој раскрсници, јер он је најчешће бирао такве станове, налази се музеј Достојевског, стан који му је био последња адреса, а на којој је накратко живео и у раној младости. Унутра нема посетилаца и можемо колико хоћемо да се задржимо у соби пишчеве друге жене Ане Сниткине, тркељишемо јој (погледом!) белешке, у дечјој где посебно загледам лутке (ах ево, и ту има коњић као онај на коме је ђихао мали Фјодор, у московском стану-музеју), трпезарији и пишчевом кабинету. Стан није сачуван у првобитном издању већ је ентеријер реконструисан и углавном су то ствари које је сачувао пишчев унук. Али је то тај велики сат, чији је рад Ана зауставила у часу мужевљеве смрти. Око двадесет до девет.

Сто Ане Сниткине, Дом-музеј Достојевског

На изласку нас је сачекала прилична гужва. Да се подрум овог здања користи у театарске сврхе нисмо знали, а још мање да баш у то време почиње представа Белог театра, за који такође нисмо знали. Унезверенима хоћемо ли или нећемо, да л’ је ово нека глуматајућа дружина, видевши да смо неодлучни странци који изгледа разумеју руски, прво нам је послала три широка осмеха, а потом, напустивши ред за карте, пришла једна Тања, само да нам каже да ћемо много пропустити не останемо ли на представи. Потрефило се да играју „Подземну комедију“ Христа Ботева, што је било као поручено, јер наша јача половина ако не разуме у довољној мери језик, довољно познаје дело Ботева, па смо мирни и нећу морати да шапућем у позоришту. Биће то и највећи разлог зашто ми, ето, касније ипак неће бити жао зашто то није била њихова прва представа „На кабловским радовима 1969. године“ према поменутој поеми „Москва-Петушки“ коју ћу тек, и то често, помињати. Или Гогољева „Женидба“. Присна атмосфера, скроман амбијент и врхунска глума — ето то је Бели театар, односно ФМД-театар, како се од 2007. још зове, по ономе у чијем дому живи. Неколико година касније, сличну атмосферу у публици и задивљујуће глумачке преображаје доживећу током монодраме Ралета Миленковића „Наши дани“ изведене на такође подрумској сцени једног земунског хотела.

Бели театар

Дом-музеј Достојевског отворио је врата и још једном највољенијем – Данилу Хармсу. Године 2013. овде је одржана изложба издавачке куће „Вита нова“, „Случаји и ствари. Данил Хармс и његово окружење“. На руском је иста реч за опкољеност, обруч и окружење, што се засигурно веома имало у виду. Као важан корак ка отварању музеја Данила Хармса, изложен је тада кофер у којем је његов друг у зиму 1942, негде оних дана док је сам Данил скапавао од глади у затворској болници за душевно поремећене, изнео из његовог стана и спасао тако писанија, дословце дан пре него што ће та зграда бити бомбардована. Проћи ћемо улицом Мајаковског, колико да на броју 11 бацимо поглед на прозоре стана 8 из којег је изишао у зиму 1941. и, као у својој песми „Из куће изашао човек“ – нестао. Ти стихови су и урезани на спомен-табли поред улазних врата. Тада још није био стрит-арт техником на фасаду стављен Хармсов портрет.

Следећа адреса где је Хармс, као и Маршак, као и многи, често свраћао јесте Дом књиге на Невском. Изразито лепо здање, рана модерна, гранит и огромни прозори-витрине. Обиље стилске декорације на фасади. Првобитно је то била зграда немачке компаније „Сингер“. Неки су страховали да не засени лепоту Казанског сабора, и по закону није смела да испадне виша од Зимског дворца. Цар Николај I је ипак дозволио градњу, а то што је са стакленим глобусом на врху куполе укупна висина премашивала дозвољену – објашњено је да не важи јер глобус је у декоративне сврхе. Тако препознатљива временом је постала један од симбола града. Томе су сигурно допринели писци, уметници, интелектуалци који су овде често виђани. Сада је на врху руски фејсбук (В контакте) а доњи спратови су и даље књижара, највећа у Питеру и једна од већих у Европи. Унутрашњост је реновирана, аутентичност очувана, ништа јој није одузето, напротив, ако се при градњи није имало, сад се није штедело па је степениште, као према првом пројекту, све од мермера, поручено у Италији, те у префињеност израде немајмо сумње.

Недалеко је „Литературное кафе“ (Невски 18). Врше се радови и затворен је за госте. И где сад да сретнем Пушкина? Јер да ради, он би нас, у форми воштане фигуре, дочекао седећи за својим столићем, одакле је оног јануарског поподнева 1837, попивши лимунаду и сачекавши свог секунданта Данзаса, отишао да изгуби главу у једном од 29 дуела, што одржаних што не одржаних, који му се приписују. Сутрадан је Љермонтов у данашњем „Литературном кафеу“, а ондашњој сластичарници „Волф и Беранже“ читао своје стихове Погибе песник – роб части… Због те песме постао је напречац вољен и познат, односно омражен и протеран на Кавказ. Једини достојни наследник Пушкина, храбри критичар петроградског друштва, који је и у овој песми прозвао цара, свега шест година касније убијен је у намештеном двобоју, код Пјатигарска. Да је знам напамет или да је макар имам при себи, па да се упутимо на Чорну речку и онде, као мали део дуга, изговорим потресне стихове. Тамо је сада парк, обелиск и два камена, обележена места са којих се претпоставља да су пуцали. Пиштољ се чува у Пушкиновом стану на Мојки, где је Наталија Гончарова чекала мужа да стигне на обед у шест, а они га донеше да издахне.

Гогоља је страшна вест затекла у Паризу. Од тог тренутка сматрао је да је рад на „Мртвим душама“, за које му је сиже, као и за „Ревизора“, дао управо Александар Сергејевич – сматрао духовним завештањем великог песника и пријатеља. Када је као 19-годишњак дошао у Петроград, желео је прозоре који гледају на Неву а уселио се улицу Горохову близу Фонтанке, канал Грибоједова (69/18). Није имао за најважније – позориште, Петроград му није пружао очекивано, први рукописи нису наишли на одобрење критичара и он их је спаљивао. Када се упознао с Пушкином, ствари су се почеле мењати. Касније је постао градска фаца, сви су носили гогољевску фризуру, копирали му стил одевања, Достојевски је напамет знао „Мртве душе“ и рекао да су сви изашли из гогољевског „Шињела“. А Шињел је изишао исто одакле и Нос – из „Петроградских приповетки“.

Споменик „Носу мајора Коваљева“ најекстравагантнији је споменик у Петрограду. Својеглави, непослушни Нос који се, одвојивши се од свог власника, шврћка куда му се прохте „подигнут“ је 1997, на фасади зграде на Вознесенском проспекту, у сиромашнијем делу, где је Гогољ изнајмљивао јефтине станове. И баш као у причи, десило се да је нос умакао. Године 2002. нестао је с лица места. И да ствар буде још чуднија, таман кад је добио копију на фасади Градског музеја скулптуре (Чернорецки переулок 2), појавио се онај први, прави на трећој адреси. До данас се не зна како се све то десило. Ако је објашњење уопште и потребно. Одатле га врате на прву, ка којој ми сада газимо да бисмо се, искрено речено, мало разочарали што га затичемо. Направљен је од розе украјинског мермера, специјално донесеног из пишчеве домовине. Касније чујем  да је начињен и трећи, који носи шињел. Веровали смо на реч да стоји у кругу Државног универзитета.

И тако, гурали смо своје носеве у многа туђа дворишта. Чекали да кроз капију неко изиђе па да уђемо у двориште Гражданске 19 (дом Ракољникова), бројали кораке до дома бабе зеленашице (канал Грибоједова 104), ходили кејом с редовима кућа готово на самој обали и бројним мостовима, на Вознесењском проспекту тражили бр. 29, цркву Вазнесења Христова, преко пута ње, дом Соње Мармеладове, Исакијевски сабор, Тројице-Измајловски, Владимирски сабор…  У ту цркву  је Фјодор Михајлович одлазио, у њој му је, као и Пушкиновој дадиљи, вршено опело, у њој му се и данас сваке године одржава молитва за душу. И много других тачака везаних што за животе писца што за животе њихових ликова. Некад се јасно помињу а некад тек у назнакама, преплићу се и граде засебан лик града.

Из те замршености правих улица, патничких живота малих људи, богатих излога, раскошних тоалета, пијаних носева, магле под ногама и над главом – избивши из једне такве попречне сасвим неочекивано на обалу Неве, налетела сам главом, капутом и чизмама на – мог Макара. Стајао је окренут на ту страну и загледан у Петропавловску цркву. Светлост је била чудесна вечерња, а зрак по зрак као да најпре удари у врх шиљка Петропавловске цркве, па се оданде вине изнад Неве и боцне његову доњу усну која се због тога све време ситно мрда, мрмљајући нему молитву. То што сам нагло и непомично стала, био је довољан знак да је у току нека света тајна. Није трајало дуго. Кренуо је оданде и ушао у исту уску улицу из које смо ми избили. Руке на леђима и спорог хода, благо погурен, помало вуче леву ногу. Видела сам како опрезно хода као оно кад је писао Варвари „ама шта с тим, милена, ако ја тамо где је пропала калдрма неки пут и прођем на врховима прстију, што чизме чувам“. Тако и ја на врховима прстију, да ме не разоткрије, лебдим за њиме. На почетку улице, остао је трезвени човек да надзире докле сеже лудило, уверен да ћу му се вратити. Макар је прошао покрај оронулог улаза и нестао иза црвених врата око броја 3 Мошковог переулка. Тада није било никакве ознаке, а данас је, како Гуглмап јавља, на тој адреси „мировни судија града Петрограда“. Ономе ко се у ствар разуме, немам шта даље да причам… Ономе ко се не разуме имам: не конструшем него откривам! На личној мапи Петрограда, ова адреса ће остати незаобилазна, за сваку будућу посету и у живљој успомени од Петерхова, илити руског Версаја, којег по раскоши и надилази, и о чему овде неће бити речи, будући да је све протекло бепрекорно лепо као у онлајн тури.

Никако другачије него да се спустимо на Неву и утонемо у вечерњу зору беле ноћи у повоју није се могло завршити. Једини сплав који ради као ресторан, унутра гласан споља је тих. Ентеријер је ултрамодран, а ми ћемо напоље, где нема никога. Донели су нам вотку и више пута предлагали киселе краставце. Видевши да не пијемо наискап, тиме чудо беше веће па смо мало ушли у културолошку размену. Беле ноћи још нису, али ни до десет се није смркло. Растварање моста нисмо сачекали и није то једини разлог зашто му, Петрограду, уз здравицу, дајемо реч да ћемо се враћати.

Заспаће ми читалац, ем је ноћ, ем сам одужила да краја нема а кад ћемо у Москву? Шта ћу, град јесте такав да те узме под своје и ти онда њега не пушташ. С друге стране, читаоцу је и боље да преспава деветочасовно труцкање ноћним возом. Постељина је снежнобела, уштиркана и миришљава, јастуци удобни, клопарање умирујуће, завесе романтичне, али млада банкарска службеница, једна од двоје с којима делимо купе, не престаје да говори. Болтат’ врагу памагат’ – пада ми на памет да и није тако лоша парола. Њен постарији супруг слабо чује и мирно хрче, а она ми задуго говори о његовим бољкама и пословима, како су се упознали и шта су говориле другарице, и да то није због новца, о колегиницама је говорила и ко зна о чему још све не… не разумем већи део, али њој то и није важно а ни мени. Она говори, ја климнем или одмахнем главом, према процени. Мој драги није глув ко топ, али је уморан као пас, а кад је уморан он штуца. Шта да се ради. Штуцање је изнад сваког закона. „И као што вас је малочас изненадила неочекиваност његовог почетка, тако ће вас изненадити његов крај, који, као и смрт, нећете предвидети нити спречити“, ето га! најзад нам се придружује Вењичка. Ала ће нам с њиме бити забавно! Венедикт Јерофејев је делом Москва-Петушки обележио епоху књижевности СССР-а. Најкраће речено: то је апологија пијанства као јединог начина да се преживи моћни друштвени механизам који кажњава свако испољавање индивидуалности. Онај хрче, овај штуца, она брбља – код нас је индивидуалност испољена а сви живимо у слози.

Мислећи о њему, излетело ми је питање: „А Вења је за Петушке путовао на електричке, а не кушетом, сећате ли се, молим вас?“ Изненадила се, али се није збунила. Одмах га је препознала (руска школа!). Да, кањешна на електричке… па је стала објашњавати разлике између категорија руских возова, те још мало о књижевности, о чему је исто онако брзо говорила да сам ја углавном опет климала и одмахивала. Ипак, уграбим прилику да проговорим о Бајаги. За њега није знала. Мило јој да чује.

Ујутру нам служе чај односно топло млеко и топле палачинке с надевом и преливом по избору.

„Москва, Москва“ кличе Радишчев на последњој страни свога писанија и баца перо натопљено жучи, „као да су се мрачне слике његове уобразиље развејале при погледу на куполе Москве белокамене“, пише Пушкин. „У Москву! У Москву!“ – уздишу Чеховљеве Три сестре. А наш Вењичка из Москве не може да се избави. Тачније са Курске железничке станице. Истина, он је претходно, као мали човек јарко желео да посети тај велики и моћни Кремљ, али до тога није дошло. Судбоносно путовање возом вољеној жени и сину који га чекају у рајским Петушкама, предуго је трајало и завршило се како не треба. Његове ли жалости када се после икс дана пробудио поново на Курској станици.

Ево и нас на Лењинградској већ други пут за недељу дана, али, за разлику од Вење, ми смо господари свог цикличног кретања. Данас је Први мај и за мене је то права прилика да се опет правим важна јер поуздано знам да ми се цела Москва радује. Тако је било и први пут кад смо као студентарија бојажљиво извирили из прве рупе метроа, а по билбордима писало: Добро дошла, весна! То што моје име пише малим словом, јер та реч значи пролеће а они славе његов долазак баш 1. маја, могу да прихватим као научно објашњење, али ми нимало не помућује још жив доживљај почаствованости, који се управо обнавља и буја. Наравно, није само Дан Весне него и Празник рада, као и другде, и подно Кремља је митинг. Тристотинак припадника Руске комунистичке партије. Шаље ме критичар неоробовласничког поретка, кад сам већ у радничком качкету, да се сликам са Зјугановом. Као да сам ја тамо неки туриста! На излазу из подземног пролаза седе Лењин и Стаљин, верно нашминкани, туристи се јагме да се фотографишу с њима. Не делим одушевљење и, срећом, нико од мене не очекује ни да то разумем.

Било како било, дан је прави пролећни и тако ће потрајати следећих пет иако то за Русију не би требало да је уобичајено (рекох ли да су се у Питеру већ који дан раније купали у Неви?). Седимо на трави, као што се посвуда чини. Кад је било подне, момак поред нас извадио је асурицу и обавио подневни намаз. Мало даље је група радника у наранџастим, чистим оделима, и не пију ништа, што наш Вења, који је и сам радио на развлачењу каблова, не би разумео. Погледам боље – петорица их је. Претераћу сад ако подсетим на то да је Вења кажњен јер је направио индивидуалне графике унетих количина алкохола за четворицу колега. „Вотка је, ако хоћеш да знаш, спасила нашу интелигенцију. Да није ње, где бисмо били? Или у лудари или преко гране. Овако смо преживели све перестројке, преправке. Требало би јој споменик подићи.“ Године 2007. јунаци „Москве-Петушкака“ добили су споменик: он „непомичан, пијан и замишљен“ држи се на Курској станици да не падне, и она која чешља своју „риђу косу до дупета“, чекајући њега на станици у Петушкама. На његовом постаменту пише: „Не може се веровати човеку који још није стигао да чашицом отера мамурлук“, на њеном: „У Петушкама јасмин стално цвета а птичја песма не престаје.“ Или у слободном преводу мог талента за слободно превођење: тамо славуј буди народ, овде будилник, птицу нисам видео последњих два’ес’ година. О да, имају сличности Радован Трећи и Вењичка. И у оном делу кад Вења каже: Петушки су рај који је Христос често посећивао, односно Радован: Кад би Бог хтео да направи себи кућицу, направио би је у мом завичају…

Споменик се налази на Тргу борбе, у близини улице Достојевског. Поштено говорећи главни јунак и јесте вотка, па је Вењино завештање испуњено. У неку руку и ми смо му дужни и зато у маркету, где сам, колико год то сад звучало диносаурусовски, као студент први пут видела покретну траку на каси – купујемо вотку. У близини Пушкиновог института, где смо провели месец дана, а који сам сад на једвите јаде нашла (код Чачка први излаз беше десно?), тај маркет и даље ради. И овог пута сам нешто научила: колица морају бити потпуно празна кад извадиш намирнице, не може да ти остане твоја торба унутра, иначе се касирка придигне и строго нареди да си је одмах склонила. Кад схвати да си странкиња, само помирљиво преврне очима и ослови те са сињорита. Е, ту смо купили вотку „путинку“. Јефтина а одлична – Вењи би сигурно била по вољи. Назив би га накнадно инспирисао за још филозофских промишљања, а засигурно би имао удела у крајњем изналажењу начина да се уђе у тај проклети Кремљ. Какав би само направио график ко је колико попио вотке путинке и које су последице на организам… Тако смо га домишљали и дописивали. Укратко – напили смо се.

Сутрадан смо Вењу, како је он то и очекивао, изневерили. Или га самим тим што је то очекивао, нисмо изневерили? Тек, у рано јутро одосмо у Кремљ, не хајући за „злокобну сенку“ што се над њиме надвија. Сад се огласио Мајаковски: „Почиње земља / као што се зна, од Кремља.“ Цикцак путањом од нашег коначишта у ул. Петровка, улицом Кузнецки кост, Театралним пројездом, скверовима, пролазима, парковима – све је у знаку предстојеће прославе Дана победе. Испред Бољшој театра су огромни (огромно у Москви – то је плеоназам) стаклени портрети генерала и војсковођа СССР-а из Другог светског рата. Родитељи, бабе и дедови прилазе с децом, било сасвим малом било већом, она на постаментима остављају цвеће. Уче. Посвуда су плакате и платна с порукама: „Хвала за живот“, „Одбранили сте свет. Памтимо. Поносимо се. Живимо.“ Преко целе фасаде на Црвеном тргу су грбови СССР-а и Руске Федерације, у бојама заставе постављена су седишта. Све је у знаку победе у Великом отаџбинском рату.

Ушли смо у зидине Кремља. Рани је час и богме требају рукавице. Радо улазимо у Благовештенску, Успенску, Архангелску цркву. Сунце почиње да провејава, јутро да измиче. Једнако као ја петоредни иконостас из 12. века у Благовештенској, мој инжењер технологије загледа цар-звоно од двеста тона, мисли о легурама, како је дошло до пожара и како је угашен, о методама подизања звона из јаме у којој је изливено за свега сат времена и немогућности да икада зазвони. Као што ни цар-топ у његовој близини неће никад опалити. Мало-помало народ је почео да се окупља, излази ужурбано из кремљевских цркава и све постаје тише. Појављују се униформисана лица која нам говоре где да стојимо и куд да не идемо, ређају нас у врсту ко за јутарњу фискултуру. Одлазе, долазе, споразумевају се покретима… В чом дјело?

Присуствоваћемо проби параде поводом Дана победе! Извини, Вења, али ово је стварно изванредно! Задесити се у епицентру догађаја пре самог догађаја толико значајног да се недељама унапред продају места за стајање не на Црвеном тргу него с оне стране реке Москве, на платоу испред Храма Христа Спаса, па и даље, још даље… А нико се за то није припремао, непосредно је и присно, публика је случајна скупина која се не гура у прве редове, не плаћа скупе карте и не набавља их преко везе.

Фино је све то потрајало. Пред нашим носевима одсечним, уједначеним, свечаним кораком уз војну музику дефиловали су млади официри, смењивале се групе, боје униформи, облици војничких капа, заставе, изводили акробације с липицанерима. „Акробације“ с транспортерима, гусеницама, тенковима није могуће извести на за то недовољном простору Саборног трга, а публици и нису недостајале. Акробације летећих објеката гледали смо током целог дана и када смо се из Кремља повукли у опојни Александровски сад, и када смо плесали на Арбату танго. Свечано расположење држало је и нас. Тог дана је парадирао и „плави капут“ и те вечери је допарадирала девојка на коњу у провод на Кузнецком мосту, којим смо и сами парадирали.

Наредно преподне које је историчарев син одвојио за панораму Бородинске битке, наменила сам одласку у највећу московску књижару Библиоглобус. Рачунам, Бородинска се није мењала од 1912, када ју је „Француз по пореклу, Немац по језику и прави Рус по души“ Франц Рубо насликао у част 100-годишњице пораза Наполеона, а у Библиоглобусу је протекло много нових издања за деценију и по, откад нисам свраћала. Негде око трга Лубјанка пажњу ми је привукла девојчица која је већ неко време ишла испред мене. Ранац је, како се то за нашу децу каже „већи од ње“, у руци држи телефон, повремено баца поглед на њега и делује да зна куд иде. Сад, ако ово читају социјалне службе, надам се да је мом злочину рок истекао, али пратила сам је. Пардон, прво је она ишла испред мене, а после сам ја ишла иза ње – ето вам!

Интересовало ме је откуд само толицно дете у таквој кошници и лавиринту улица, подземних пролаза и слепих уличица. У близини је „једносмерна улица“, проспект са седам трака у том једном смеру!! Наравно, нема пешачког прелаза, то се обавља подземним пролазима, који се гранају, рачвају, укрштају да те слуде (сад ми Чачак не помињи). Али зна се како се корача, којом брзином, којим ритмом, којом дужином корака, и наравно с које стране. Правило десне стране за пешаке прво је чему су нас још на Пушкиновом институту научили давне 2000. И на покретном степеништу, увек здесна, увек један иза другог, никад један поред другог, лева страна степеништа мора бити слободна да прођу они којима се жури. Од времена када су се тржни центри почели градити код нас било је неколико реформи образовања, али још није ушло у уџбенике, а требало би већ у првом разреду научити да на покретном степеништу стојиш само с десне стране и да није чудак онај који ти каже да се склониш не би ли прошао, него онај ко је блокирао пролаз.

У то време моја нејач још нису били ђаци, али сам добро знала да се београдско дете у школу вози осим ако грешком родитеља не иде у најближу (јер она сигурно није најбоља!), у ком случају му се носи ранац и опрема за физичко макар до самог улаза у школу. Стога сва душебрижна одлучујем да се оној девојчици нађем у тренутку кад схвати да се изгубила или кад је неки крадљивац деце дохвати за огромни ранац који јој у овом часу криви кичму. После добраног времена, девојчица је ушла на велику зелену капију и ту би крај секирацији и знатижељи јер је остала нејасна улога телефона: је ли то неки систем даљинског навођења, контроле или безбедности? Добро би ми дошао да се вратим на Мјасницкују.

Лепо ми кад поново дођем на исто место и приметим промену. А Библиоглобус се променио. Уведени су „сензорни информациони киосци-навигатори“. То су велики екрани на којима искликћеш издање које те занима и добијеш инфо на ком спрату у којој сали на којој полици ћеш га наћи. Није се променило то што и даље много људи дуго седи за столовима загвирено у свакакве књиге. У свем том бескрају, уочила сам, без навигатора, књиге руских аутора о „кршењу права у центру Европе“, „стварању бандитских држава“ – Косовском питању. Нисам знала да постоје, а самим тим нисам их ни тражила – па је пријатност била дупла: ем постоје ем им је додељено уочљиво место. Нешто ми говори да и везак у Питеру није још склоњен.

И да не заобиђем, јер то је физички немогуће, московског Петра Превеликог! Од 98 метара, колика је укупна висина од пиједастала до врха једара тзв. Споменика 300-годишњици Руске флоте, Петар износи 18. Кад га у реци Москви види из даљине, неупућени би рекао, ено Колумба. И говоркало се да је аутор Циретели, започевши га,  намеравао да своје дело прода Шпанији и Америци у част 500-годишњице од открића Америке, али овима се није допало. Ни половини Московљана се није допао, биле су разне акције да се уклони, па и великодушно подари Петрограду, који га је великодушно одбио. Јер, рекоше, имају већ један урадак истог аутора. И њему су дуго тражили место и, мада су многи гласали да му је најбоље на дну Неве, најзад га наместили што даље од историјског центра града. Као што то неретко бива, сплетке и недостаци неке знаменитости временом прерасту у симболички капитал и баш због њих добију на цени.

Иако и читаоцу и сапутнику количина цитата може дојадити, поред Данила, Венедикта, Радовна, нећу изоставити Антонија, кога по сензибилитету сврставам у горње друштванце. Њега заправо најчешће цитирам, у било ком граду, кад год се нађемо пред музејом испред кога се већ вијуга ред стрпљивих – нас се двоје погледамо и рамбовским акцентом сад већ углас изговоримо „сједем, попијем каафу, купим Мона Лизу…“ Та Мона Лиза висила је на зиду од корнета за јаја, у подруму СКЦ-а где је био његов студио. А ја писала врло озбиљан рад о његовом лику и делу, па му се наврзла на живот са зилион питања. Да држи слику с бомбонијере на зиду од корнета, то би се по мом суду уклапало у рамбовски концептуализам, али повелика је ова, нема толике бомбонијере. Исприповеда он како је био у Паризу па намерио, разуме се, у Лувр, а тамо гужва, неће то, види он, за два-три сата. „Окренем се лијево, окренем се десно – отего се ред. Погледам преко пута – кафићи, лијепе баште. А поред њих се продају Мона Лизе, велике, мале, как’е волиш. Пређем,  сједем, наручим, попијем каафу, купим Мона Лизу, донесем, објесим…“ Директ је Рамбо допринео томе да убитачно вишесатно дреждање пред дверима храмова културе не сматрам подвигом него чистим губљењем времена. Уосталом, награда за тај подвиг уобичајено је недостојна. Кад једном крочиш унутра, знај да нећеш имати времена да густираш то због чега си ту, и да ће те пожуривати глас „но фото“, „гоу, гоу“. Уз то, почесто ћеш уметничко дело због кога си се подвизао гледати из даљине, некад и преко стакла. Поштено говорећи, од целог подвига, остаје ти сува чињеница да си био унутра. Премало, изузев ако ти то није довољно. Са своје стране, допринела сам улепшавању корнетског зида једном аутентичном (оригинал вез) „Куварице мање збори да ти ручак не загори“, а овај део разговора с Антонијем, први пут препричала баш испред Лувра, па фирентинске Галерије Академије… па ономад Ермитажа. Поновим причу, затим кажемо да ћемо се ионако вратити, само се треба добро распитати о распореду рада, има ту фора и за карте и за уласке… а у међувремену, погледати неку од сјајних онлајн тура.

Па и сад док издалека осматрамо докле ли сеже змија испред Пушкиновог музеја на Волхонки бр. 12 и дижемо обрве искоса процењујући ко ће први да проговори, јер ово је ипак Пушкинов музеј – опазим да покрај зграде музеја постоји зграда Галерије Пушкиновог музеја! Билетарница ради, баш двоје купише карте и уђоше. Погодак! То је збирка сликарства земаља Европе и Америке 19–20. века. Тако смо на миру разгледали Гогена, Монеа, Дегу, Ван Гога, Пикаса, Матиса… Посету музеју памтићу и по породици са четворо деце и водичем. Понашање деце није ишло у прилог симпатичним фоткама које круже мрежама, са децом која гледају по ћошковима музеја, прозевају се и праве русвај. Претпостављам да је тајна у ономе што је водич говорио (мало сам и њих пратила и прислушкивала).

Надахнуће покупљено од импресиониста згаснуло је у коридору нашег коначишта, где су нас на великом екрану ТВ-а дочекали неки посве другачији призори. Тог дана, или претходне ноћи или претходног дана а да дотад то нисмо сазнали – у Одеси је погинуло четрдесеторо људи. Паковали смо гаће и поклоне уз драматичне призоре, а затим искључили ТВ и у цик зоре са Белоруске станице ухватили воз Аероекспрес до Шереметјева. Кући стигли на време да прекинемо неоправдану али тиме и не мању бригу родбине и пријатеља. Сећање на те догађаје, једино је чега се, природно, нерадо присећамо с путовања, прожетог толиким нестварним догађајима да би нам стварност помутила Лепоту. Као и много пута до сада, нешто мора спасити овај свет.

Песник није био у криву. Но ако цветање у време оно није текло уједначено, у овај час Петроград и Москва су два велика срца у једном организму која равноправно дамарају лепотом у пуном цвату.

Литература:

Александр Радищев, Путешествие из Петербурга в Москву https://ilibrary.ru/text/1850/index.html

А. С. Пушкин, Собр. соч. в 10 тт. Т. 6https://rvb.ru/pushkin/01text/07criticism/02misc/1050.htm

Венедикт Ерофеев, Москва–Петушки, https://mybook.ru/author/venedikt-erofeev/moskva-petushki-s-kommentariyami-eduarda-vlasova/read

http://literatura5.narod.ru/gogol2.html
https://www.polka.academy/articles/
https://vpitergo.ru/nos-majora-kovaleva/
https://mybook.ru/author/nikolaj-vasilevich-gogol/avtorskaya-ispoved/
https://fb.ru/article/432295/zdanie-zingera-v-sankt-peterburge-istoriya-opisanie-foto

ПА(М)ТИМ (О)ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ

Путовање над путовањима по Косову и Метохији

пише: Весна Смиљанић Рангелов

Али ја се надам да у мојим

недотераним реченицама

има нечег вредног ове ситуације

 у којој се данас налазимо.

Тесла

Преголем задатак себи сам дала. Да забележим и пренесем искуство путовања по Косову и Метохији октобра 2018, међу педесетак студената Филозофског факултета Универзитета у Београду. Са троје професора (Николић, Шулетић, Ковић). И једним Кумом, „нашим Американцем“, који ће нас, како ће се испоставити, више пута изводити на прави пут јер његова америчка навигација одлично познаје локални терен. Готово једнако добро као што је пре безмало два века руски конзул Јастребов забележио свако село и махалу, врх, поток, богомољу на простору Старе Србије и Албаније, како носи наслов књига коју сам неука превела, а што је и била препорука да ме ово врло друштво прими у авантуру. Ту је и моја кума, која куд год у свет да крене носи по нарамак књига, јер „патриотизам је када светске библиотеке обогаћујеш најбољим делима националне културе и науке“.

Изузев професора, већина никад раније није боравила на Косову и Метохији. Да сам неспремна за путовање схватам док чекамо укрцавање. Уважени професор је понео Данила Трећег за Газиместан, Ракића и Десанку знамо, али нисам научила Миленину Бањску. Скриншотоваћу пошто тамо нема мреже. Како ћемо се уопште јавити ако нешто запне? Ваљда нећемо изићи у вестима. Нико не говори о страху али је све прилично мирно. Можда и зато што је поноћ.

„Љубинка сине, иде тата у рат“ – поздрављам се с мужем. Мајци сам рекла идемо само до Дечана, њих чувају Италијани, немај бриге. Дозволила ми је да је збуним. Неколико пријатеља је због моје маршруте први пут гуглало мапу Косова и Метохије. И то је нешто.

Досадна Ибарска магистрала одмиче, тихи разговори јењавају, дремка издоминирала. Негде после Рашке припремамо личне карте и још једном пребрајамо ко има колико књига, заверенички их прераспоређујемо, причали нам да књиге умеју да буду проблем.

Административна линија у рану зору. Има чак и она кућица. Сад ће нама бити: Јесте ви музичари? Ммм-нии-јесмо… Ушао неки фрајер, он нама шацнуо личне карте, ми њему униформу, торбе остале нетакнуте. Вози, Мишко. Сад је стварно почело. Не знамо шта, али почело јесте. Зато гвиримо кроз прозор, тражећи одговоре чему тежимо и куда срљамо. За мене која познајем одлично провинцију, нема разлике осим једне: промичу заставе које нам јамче да је све ок. „Мени то не значи застава је застава“, преслишавам се јер све смо ближе том знаку за Бањску са десне стране, кад се утом негде с предње и леве и десне стране проломи Са Косова зора свиће. Отпевала омладина део косовског циклуса, па је неуморни и шаљиви Сремац за крај и професоре турио у стихове склепане на лицу места. И надаље, целим путем они ће показивати свој дух и памет, бриткост ума и ширину духа, потирући оно што често слушамо како нам је омладина оваква и онаква.

По изласку из аутобуса на прекретници из зоре у јутро, путем ка манастиру Бањска са почетка 14. века, први призори су праменови дима како се извијају и упињу да надвисе врхове на хоризонту, пудлица џевгара испред бивше радње „Краљ Милутин“, капија окићена у знак да је ономад ту била свадба. Монах говори о историји манастира, о данима славе и годинама запустелости, разарању, паљењу књига, претварању у војна утврђења, џамијању, враћању на старо, недовршеној обнови. На питање колико их има, не одговара јасно. Потом нам служе кафу и ракију, упознајемо се и зборимо о приликама и неприликама. Волели би да нас, и неке друге нас, чешће виђају, да им долазимо и нема много разлога да не буде тако. Ево, нама је лепо.

На путу за Газиместан, на кружном току полицајац зауставља аутобус. Наравно, кад нисмо београдске променили таблице у КС1389, испаљује неко. После кратког разговора са возачем и вођом пута, настављамо. Не задуго, пошто се у Приштини баш негде преко пута зграде на коју је квочкасто насађен „Кип слободе“, загубисмо у уличици која води до аутомеханичарске радње и даље нема. Београђани где год оду буду примећени, а где ћеш већу пажњу изазвати него кад се аутобус окреће у слепој уској улици. На све стране се гради и зида, па случајни пролазник са циглом у руци изазива још шале на наш рачун.

На Газиместану је мирно. Два униформисана лица и два пса. Ако смо се у аутобусу шалили како ће нам после ноћне вожње и слабог сна, добро доћи да се „распростремо по Газиместану“, на лицу места превладава посве другачије расположење. Лично знам да сам прошла кроз портал. Ту ме је стигла и Миленина баба, и моја давна преткиња Смиљана, и све мајке и сестре. На платформи споменика најпре студент, затим професор па професорка говоре о историјским изворима, дан-данас неразјашњеним недоумицама и верзијама боја. Чита се писаније Данила Трећег. Лазареве речи које он наводи „боље нам је смрт у подвигу неголи живот са стидом“, записао је коју годину после Косовске битке. Немогуће је не повући паралелу са „боље гроб него роб“ – речима које је, сазнајемо на том месту, 27. марта први узвикнуо патријах са зграде Патријаршије у Београду. На крају неко од студената рецитује Ракића.

Поздрављамо се са стражарима, милујемо псе. Одлазимо за Грачаницу. Како ми је и најавила пријатељица сликарка: „Грачаница ко чоколадица“. То што је нешто мања него што сам замишљала не одузима јој од монументалности. Унутра је рестаурација у току, али Симонидине очи, каже водич, неће „попуњавати“. Било би то прикривање злочина, а делом и због Ракићевих стихова „Ископаше ти очи, лепа слико“. Уосталом, ко их је копао није добро видео. Када се боље погледа, лепо се виде два плава ока нешто испод оне две рупе.

Симонида, њена судба и лепота на страну, откад је владика Теодосије у свом двору угостио професоре и међ њима мене, с памети ми не силази Божана. У забелешкама поменутог Јастребова, има један пасус о Божани (Марији) – последњој хришћанки у горском селу Брод. Умрла је 1855, а последњих тридесет година живота била је једина хришћанка. Муж Анастас постао је Јакуб, троје деце добило је нова имена (Славко–Селим, Гаврило–Халилеј, Катарина–Кадима), а последња кћи одмах на рођењу. Шта је Божана претурила и пропатила, чему је све одолела и пред чиме није поклекнула у том изолованом сеоцету пре век и по – из 21. века можемо само нагађати. А шта год да замислим, завршава се питањем – како то да она данас није Света Божана? Владика зна о томе, зна се и где јој је гроб, и зна се да га поштују и Срби, и Горанци, и Арбанаси или како год да се називају они који себе називају Шиптарима, али не воле да их тако називају други. Поштују и моле се на том и за њих светом месту, но ако би се појавило лице из цркве, за њих би то био проблем…

На путу ка Новом брду, Ораховцу, Великој Хочи и кроз целу Метохију, стално сам гледала синове синова синовљевих синова Јакубових, како нас гледају с гримасом или без ње, погледом живим или пак са крајпуташа, предимензионираних орлова од црног мермера, обележја палим УЧК-овцима, претеће и пркосно.

Посета грачаничком Дому културе и сусрет са Живојином Ракочевићем, чије текстове и иначе радо читамо, оставили су дубок утисак на студенте, који су, са своје стране, оставили утисак познавањем и разумевањем околности у којима опстаје српски народ.

 

O Новом Брду, значају овог града „сребрног и уистину златног“, који је у средњем веку био највећи град у југоисточној Европи, са црквама различите вероисповести, болницом и чак три глумца – све има на интернету. Наравно, далеко је бољи доживљај кад о свему томе слушаш на лицу места, на вечерњој светлости која тако пада на брда и обронке, крошње до распамећености разнобојне те не знаш где прво да гледаш, а где год да усмериш поглед остаје прикован, душа преплављена. С последњим зраком спуштамо се са свештеником, који говори ијекавицу и који се својски труди да подржи научна истраживања на овом локалитету. Време нам цури и планом није предвиђено, али наравно да ћемо свратити да погледамо како се при његовој цркви праве просторије за смештај стручњака чији ће рад, надајмо се, спречити својатање Новог Брда.

У манастир Драганац приспевамо по мраку. Братија нас очекује на конак и вечеру. Вредни су омладинци и одмах су се прихватили посла. Прали, љуштили, сецкали, сервирали, постављали, прибирали, па опет прали и брискали – све у атмосфери најбољег могућег дружења. Кад сам се најзад и сама изборила за крпу, пристигли су професор и игуман Иларион с предавања, па смо ми ветерани ражаловани из кујне на по чашу манастирског вина и ненаметљивог разговора из кога се наслућује колико једни другима имамо да кажемо, да једни од других научимо, да се упитамо.

У рано јутро мало пешачења низ маглу густу што паднала, окрепљује. У Зочишту је доста света. У манастир Св. Козме и Дамјана, за који има назнака да је старији од Дечана, али је зато ’99 дигнут у ваздух да би 2004. био обновљен – долазе да траже лека и Албанци. Монаси имају посебну простирку за њих. Служе нас кафом и одатле с нама полази Јована Баљошевић. Она ће нам данас бити водич. На уласку у Велику Хочу видимо пункт за продају воћа и поврћа, што наизглед делује као доказ да се живот одвија нормално, а заправо је контролни пункт – ко је, кад и на коју страну прошао. Под будним смо оком, ми данас, они стално. Велика Хоча са својих 13 средњовековних цркава, једно је од првих српских насеља из немањићког доба. Данас, мерено бројем српских душа, није тако велика, али културним наслеђем јесте. Половином улице која између кућа вијуга ка цркви из 13. века, остао као крв црвен траг. Вино се овде прави од Душанова доба. Може се пробати у Дечанској виници па и на улици и била би греота не пробати га. Још већа да се не прави, да се виногради запарложе. Или незаконито запоседну, што се дешава.

Обилазећи средњовековне цркве и гробља, слушамо предања, легенде, чињенице, можемо се у знању одмеравати ил надопуњавати, али, када се у повратку из обиласка, свако „добар дан, како сте“ претвори у најсрдачнији сусрет, стисак руке, искрену радост домаћина и отворено казивање о тежини опстанка, о осећању остављености и упркос томе непоколебљивом духу, о захвалности што је неко, ето, ипак дошао, о томе колико то, само то колико значи – почетно снебивање госта прелази у посрамљеност у име оних чија подршка изостаје. Дубоко смо дирнути, ужасно је тешко опстати у тим условима. И све нам је чудно – као да страха немају. Претресамо шта ли је то да се тако нормално говори о тако тешким темама, са свих страна угрожени а не плаше се. Схватамо да страха и немају – он је неодвојиви део живота, не постоји за себе, он је прихваћен, усвојен, апсорбован – преображен у начин постојања – постојања!! А ми смо размажени и уверени да то заслужујемо (о овоме је, у најмању руку непристојно, доносити закључке у стању безбрижног башкарења у своја четири зида).

Увек помало каснимо, али сваки је разлог за то чист ко суза детиња. На Споменику погинулим и киднапованим Србима 1998–2000. избројала сам једанаест Костића – није могло лепо да се види јер смо се натискали око наставнице српског, Оливере Радић да чујемо оно што се нема где прочитати.

Кад би коме ухватио уздах, професор је умео да утеши: „Сачекајте Ораховац.“ И заиста. Ораховац нуди незапамћено искуство. На половини стрме једне једине улице у којој живе Срби – трактор пун бундева – око њега пет-шест мушкараца – сад већ и ми знамо да је то надзорни орган. А живот се одвија. Преко пута, у дворишту играју се деца. Саграђено им је, према неком програму, и игралиште – али тамо не одлазе, увек је заузето. Ораховац има вртић, чије су опремање помогли васпитачи београдских вртића. Док нам из црквене порте показују до које линије се њихова деца играју а одакле она сама знају да даље не треба ни по дану ићи, из цркве допире песма – химна Ораховцу, о најслађем грожђу, срећним људима и бескрајној љубави. Скврчен је живот у једној улици, зашто не продате и не преселите се негде где Срба има више, пита неко. „Када бих изашла из своје куће, отишла бих једино на крај света“ – одговара. Растајемо се уз лепе жеље и обећања будућих сусрета. Последњи поглед на децу и онај трактор кваси трепавице. Са фасаде нас поздравља Fuck Srbiјa. Са друге стране, јесте да сам му прва махнула и то кад сам била „на сигурном“ – у аутобусу, али махао је и он, прво бојажљиво, а онда широко и свима – дечачић за кога ће остати нејасно да ли је то чинио тајно, деди иза леђа, или се само радовао што одлазимо.

Отишли јесмо – али у Призрен. Била је субота, а то је дан за корзо, показивање лепих жена и фрајерисање, тако да све врви. Призрен је град који мами да сваки час застанеш, подигнеш поглед, умешаш се у гужву, ослушнеш, зађеш у тесне улице – но ми се крећемо у групи. Најпре, разуме се, у Богословију. Испред ње је униформисано лице, а иза капије прилично света и приличан мир. Слушали, гледали, слушали, говорили, ћутали. Одатле у дивот-цркву Богородицу Љевишку. Тачније испред ње. Забрављена је, главни улаз „обезбеђен“ је дебелом мрежом од арматуре, ограда „ојачана“ бодљикавом жицом, а са северне стране, поред фасаде табла о „заједничком европском наслеђу“. Кључ смо чекали довољно дуго да је кроз ту тесну улицу прошао велики број аутомобила, неки и по два и три пута. Били смо интересантан призор и за тинејџерку која свих тих педесетак минута није мицала са терасе куће преко пута. Ипак, од једног часа било јој је досадно. А ипак, остала је до краја. А на крају се однекуд појавио и полицајац. Ускоро и млади богослов с кључем. Већ је пао мрак а светла нема, па су сем мобилних телефона призоре расветљавала и објашњења студенткиња историје уметности. Бити на том месту под тим условима несвакидашње је и незаборавно искуство.

Након обиласка цркве Светог Ђорђа, кратка вожња до манастира Светих Архангела. То је онај манастир што, када је запустео у 17. веку, његов камен Синан-паша искористи за изградњу Синан-пашине џамије. Данас су и једно и друго споменици културе од изузетног значаја под заштитом Србије. У конаку нас дочекује послужена богата вечера. Братија је добро организована, нема ни прања судова (all inclusive). Обилазимо зидине и темеље, у капели слушамо о новомученику Харитону – то је, сетите се, свештеник који је ’99 наочиглед „мировњака“ отет, потом сечен, мучен, пробуражен, распорен, клан да би му годину касније тело било ексхумирано без главе, која дан-данас није нађена. У духовним и световним разговорима, о (не)схватању родољубља, емпатији, уз здравице и појање, остали бисмо до зоре. Међутим, пошто зору треба преварити, повлачимо се у горње одаје.

Зору смо преварили. Зарудела је нешто пре Ђаковице и опет нам показала метохијске пезјаже у пуној лепоти, чешће нарушеној а понекад допуњеној сређеним двориштима и фенси гастарбајтерским кућама, са свим спуштеним ролетнама. Данас нас вози неко ко одлично познаје пут. Како бисмо иначе, кад путоказа ниједног ни у самом месту Дечани нема, а Кум кубури с батеријом, стигли до капије светог места?

Пред капијом је тенк, и то је једини пут кад смо га видели. Високи су Дечани, много виши од табле на којој пише КФОР. Италијани нас поздрављају на српском. Широко се осмехују и радо би се сликали, али командир не дозвољава. На, колико разумем, кфоровској капији, остављамо личне карте. Мало потом, и баш добро што је тако, и фото-апарате на манастирској. Јер то је то. Прођеш ли капију, видео си све. Крочиш ли преко прага док је недељна литургија у току, схватиш да још ништа доживео ниси. То што те ту потрефи траје заувек. Руке се склопе, тело не миче, око се умири, дах умукне, а лице се умива све док се сузе неосетне и низ грло не почну сливати. Како ти људи поју, да ли је до резонанце или надахнућа – тајна је и нека и остане. О осталоме има записано, од књига староставних до интернет презентација. О овоме никад нећеш знати ако не присуствујеш. И шта год да о томе помислиш – не бој се, то је само зато што не знаш.

У манастирској трпези доручак, гибаница и кисело млеко. У челу стола је игуман, отац Сава Јањић (можда га знате са фејса, он стално објављује двојезичне постове којима странцима скреће пажњу на стање људских права на КиМ). После доручка, студенти су опет у разгледању, а ми старији са Савом у беседи. Свако је словце част што му присуствујеш. Духовност и духовитост заиста потичу са истог изворишта и заиста су нераздвојни. У манастирској библиотеци (ах, каква је!) Кума предаје оцу Сави и Петру највећи део понетих књига. На посебно место слажу се дела њиховог пријатеља и савременог српског просветитеља, Душана Т. Батаковића. И ја ћу најзад предати једини примерак Јастребова. Сава нам поклања монографије о Дечанима. Каже, морамо се сликати! На растанку смо радосни. Не зато што одлазимо него зато што смо били. И што ћемо бити!

На путу ка Пећи, коначно оком апарата хватам билборд за пећко пиво. Речено ми да, у спомен на студентске дане, то донесем. Ауто-пут је одличан. Недостатак је што су на знацима често називи на српском (латинични) ижврљани црном бојом тако да се и не виде. Зар се и тако може у Европу? До Пећи је киша престала, али су кроз Пећ севале муње љутитих погледа затечених пролазника. Но ми смо се храбро још једном загубили, у улици НАТО-а. Ипак далеко већи утисак било нам је то што присуствујемо часу када први пут, након што је оданде спашен од „Милосрдног анђела“, један младић улази у родну Пећ. С њим смо се сви помало враћали. О свом преживљају тога, како је препознао зграду у којој су живели и двориште својих првих корака, говорио је у миру Пећке патријаршије. У порти је било доста света, и мало-помало сви су постали пажљиви слушаоци наших професора који су говорили тако исцрпно и надахнуто да ови нису хтели да иду.

Одавде крећемо за Косовску Митровицу. Поново се смењују фенси куће и запуштена домаћинства, заравни и брежуљци, оскрнављена православна гробља и мермерни орлови, негде је промакла и „Бела кућа“. Проклетије су далеко иза нас. У Митровицу уђосмо с јужне стране. Нема се много времена, гладни смо. Плавоока девојчица учтиво ми се извинила што ми не даје дозволу да је сликам, па ни да се сликамо заједно за успомену, након што смо дивно разговарале уз најлепше ћевапе за истим столом. А сад, трк до Моста на Ибру. Велики споменик Кнезу Лазару окренут је на ту страну, покрај њега је споменик Шчербини (убијен 1906). Оба гледају у споменик своје врсте, графит: ЈЕР ОДАВДЕ НЕМА НАЗАД.

На мосту се одиграо и дијалог:

-Where are you from?

-We’re from Belgrade. And you?

-Oh, Belgrade is nice…

-Yes, like Kosovska Mitrovica! Like all Serbia also.

-You mean Kosovo.

-Of course, Kosovo, Metohija – I mean our beautiful country – разјашњава кума, која ме већ неколико пута пожурује јер смо ионако тркнуле и сви нас сигурно чекају.

-Where are you from, you didn’t answer?? – хоћу да знам.

-Germany. Do you speak Deutsch?

-No, but I speak Russian.

-Great. I too.

-Молодец! Давайте тогда поговорим по-русски.

Али ништа од тога. Сад су и њега његови пратиоци истим речима (на српском дакле) потерали и куми учинили услугу. А мени га што ме слаг’о жао беше…

Ето нас где јездимо назад. Нешто пре административног прелаза, стигла је вест да је један аутобус каменован. Преслишали смо се, шта кажу медији, да ли то нисмо ми? Нисмо, јављај кући! Нечија другарица је тамо. Сретали смо се с њима више пута. Зови, питај! Сви су добро. Униформисано лице нам се готово извињава што мора да нам овог пута личне карте убаци у систем: „Било је проблема па сад мора!“ Само ти, синко, ради свој посо…

Пишем коментар на вест о каменовању. „Управо се 50 студената Филозофског факултета БУ враћа са КиМ – и све је протекло у најбољем реду…“ Коментар никад није објављен.

Је ли се мени нешто у целом том путешествију разбистрило, шта сам видела у свему томе, питали су ме често наредних дана. Јесте. Да је ствар у нама. Да није ствар у онима који су „за силне паре продали све и отишли па сад наручују у кафани песме о Косову“, ни у томе да они који су остали не оду, није ствар ни у онима који би га сутра дали јер немају шта да дају пошто сматрају да је већ изгубљено… Ствар је у томе да обавезно треба ићи, љубазно показати неодустајање од свога. А то од чега се не одустаје, то своје није само територија, запљунута модерним кућама у којима, на крају крајева и због уобичајене миграције за бољим животом, слабо ко и живи (то нема у медијима). Али јесу порушена гробља из којих се упркос свему не могу повадити кости колико год се, сваке године изнова, могу унакажавати обележја. Много је више то поштовање жртве која је у основи наше духовне вертикале, а које смо све мање достојни. Или рецимо мермерни праг дечанске цркве, улегнут од небројених прелазака. Ко ће та стопала да изброји? Доћи, стиснути руку, погледати у очи, саслушати – то би била мера данашње жртве, за коју јесмо ли кадри? Проћи, погледати у очи ономе ко ти се не радује.

И још сам схватила да оно чувено питање, које је делом било и мотив да одем, а које у расправама гласи: О чему причаш, па јеси ли ти некад био на Косову? – није питање за оне који га бране, него за оне који би га дали. Ако ћемо расправљати, морамо почети са равноправних позиција. Иначе не би било фер и зато расправе нема!